Timpetina

            Dva vlažna zelena oka na raščupanoj dječjoj glavici provirila su iza ugla i oprezno promotrila trg. Kastel se upravo spustio u svoj podrum i zatvorio za sobom vrata. Timpetina je rukom obrisala nos i odvažno zakoračila naprijed.

            – Uf, nakaza jedna ljudska – govorila je u sebi. – Kako me samo prebio! Skočio je na mene kao da ću mu blago oteti! Izrod ljudski!  

            Pokazala je dugi nos prema Kastelovoj kući, a onda ju je zaokupila nova misao.

            – A, sve mi se čini da sam negdje već vidjela tu njušku, samo ne znam gdje. Nije važno, sjetit ću se – odmahnula je rukom. – Da prvo vidimo je li zrak čist.

            Kleknula je pred podrumski prozor i oprezno provirila unutra.

            U mračnoj prostoriji gorjela je samo jedna svijeća, ali ipak se moglo nazrijeti kako Kastel sjedi za malim drvenim stolom i nešto zapisuje, kao da zbraja. Povremeno bi se gromko nasmijao i samom sebi nazdravio ispijajući piće ravno iz boce.

            – Pij, pij, veseli se! Dao Bog da ti se grlo zalijepi, škrtico! – promrmljala je Timpetina, a onda se opet zapitala – Ma gdje li sam ja već vidjela tu njušku? Sigurna sam da sam njegove batine već osjetila na svojim leđima. Pamtim takve stvari.

            Njen trbuh je zakrulio.

            Timpetina je sjela na pod i naslonila se leđima na kuću.   

            – E, moj trbuščiću, ovaj put nismo imali sreće.

            Trbuh se ponovo javio.

            – Što kažeš?

            Još jednom se začuo sličan zvuk.

            – Znam, znam ima već tri dana kako smo pobjegli iz onog groznog sirotišta i još te nisam pošteno nahranila.  

            Kruljenje se nastavilo.

            – Znam, glad tamo, glad simo. Ali ovdje smo barem slobodni, a to je ipak nešto. Strpi se još malo, već će Timpetina nešto smisliti. – A onda je odlučila – Moram se staviti u pozu za razmišljanje.  

            Ustala je i stala na jednu nogu. Drugu je prekrižila preko koljena. Jednom rukom pridržala je lakat druge ruke. Uhvatila za bradu i lupkala se prstom po obrazu.

            Razmišljala je…  razmišljala… i razmišljala…

            Nakon nekog vremena morala je priznati samoj sebi:

            – Hm, ništa. Već sam svu pamet od gladi izgubila. E, mali moj, nemaš ti sreće sa mnom – pogladila je svoj poštovani trbuh. – Mora da je meni glad urođena – razmišljala je djevojčica. –  Otkad sam se rodila nisam sita bila... Kad bih barem imala nešto što mogu prodati. Ali što ću, jadna, kad nemam ništa. Svo ovo blago u mojoj torbi ne vrijedi ni jedan novčić.

            Tada joj je pala na pamet nova misao.

            – Čula sam da su nekad ljude prodavali kao pse. Ako živim kao pas mogu se kao pas i prodati. Tako je! – uskliknula je zadovoljna svojom idejom. – Nema mi druge, moram se prodati.

            Brzo si je poravnala haljinicu i pogladila kosu.

            – Sigurno postoji netko na svijetu tko bi kupio ovako krasnu djevojčicu kao što sam ja – tješila je samu sebe pa čvrstim i sigurnim glasom povikala – Hej, ljudi! Navali narode! Prava rijetkost. Čujte i počujte!

            Počela je kružiti trgom i pjevati pjesmicu koju je tog trena izmislila.

​

    Prodaje se krasno dijete,

    Tko ga kupi nema štete.

    Šije, pere, kuću redi,

    Vjerujte mi puno vrijedi.

    Pjeva, pleše, ručak radi,

    Ma sve radi da zaradi.

 

   Hej, vi ljudi, potecite,

   Novce mi donesite, jer

   Prodaje se krasno dijete,

   Tko ga kupi nema štete.

   I vaša sreća, jasna stvar,

   Od sada bit će moja stvar.

 

            Neobična buka i vika natjerale su mladog apotekara da otvori vrata svojeg dućana. Stajao je u dovratku, krpom brisao staklenu epruvetu i promatrao to smiješno malo biće kako skakuće i pjeva po trgu. Silno se zabavljao, a onda mu je palo na pamet kako mu ta djevojčica može biti od koristi.

            – Hej, ti! – pozvao ju je.

            Ali Timpetina je i dalje uporno izvikivala svoje parole prema zatvorenim prozorima koji su nijemo boravili gore u visini. Bili su potpuno hladni i nezainteresirani za to maleno biće koje se borilo za svoj opstanak. Nisu se udostojali ni odškrinuti svoje kapke na ovu naivnu dječju baladu o životu i smrti.

            – Hej! Stani malo! – zavikao je Celzo nešto glasnije.

            Ovaj put Timpetina se okrenula.

            – Oho, evo prvog kupca – pomislila je. – Ali bila je ona mudra djevojčica. Odmah joj je palo na pamet kako sa strancima treba biti oprezan. – Ne želim se prodati bilo kome. Malo ću ga ispitati – govorila je samoj sebi dok je ponovo poravnavala svoju trošnu haljinicu.

            – Hej, ti, zar ne čuješ kad te zovem? – ponovo se javio apotekar.

            – Oprostite, gospodine, glad mi već na uši izlazi pa ne čujem najbolje – odgovorila je Timpetina najljubaznije što je mogla i dotrčala do mladića.

            – Što si ti to vikala malo prije? Ti kao da nešto prodaješ? – upitao je mladić.

            – Tako je, gospodine. Nudim na prodaju jednu djevojčicu. Jadnica je sama na svijetu i više gladna nego sita. Kupite je, pomozite sirotu – rekla je nastojeći ganuti svog sugovornika.

            – Samo je nebo šalje da mi pomogne – pomislio je Celzo. Svidjelo mu se to poduzetno dijete pa je tobože zainteresirano upitao – A, reci mi kakva je to djevojčica?

            Timpetina je jedva dočekala takvo pitanje.

            – O, gospodine, to vam je jedno krasno dijete. To vam je najbistrije, najpametnije, najpristojnije, najmarljivije, najpoštenije, najljepše stvorenje koje znam – pretjerivala je Timpetina. – Duhovita je, rječita, sve zna, sve umije, u sve se razumije. Ukratko, nemam dovoljno riječi da vam je nahvalim.

            – A kako se zove to čudo? – nastavio je Celzo.

            – Zovu je Timpetina. Prezime se ne zna. – Bila je iskrena.

            – I ti je prodaješ?

            – Za bagatelu. Nažalost, takve su prilike.

            – Volio bih je vidjeti – odlučio je Celzo zgotoviti stvar.

            Timpetina je još uvijek bila na oprezu.

            – Pa sad, ukoliko ste ozbiljan kupac, mogla bih vam je pokazati – rekla je kao da se pomalo koleba.

            – Nisam kupac – priznao je Celzo – ali ako je zaista takva kao što kažeš imao bih za nju jedan posao koji mi je jako važan. Razumije se da ću joj pošteno platiti.

            – To sam htjela čuti! – uskliknula je Timpetina u sebi, ali je nastavila u vrlo ozbiljnom tonu. – Gospodine, vidim da ste pošten čovjek i zato ću vam odati tajnu. – Prišla mu je bliže i govorila na uho. – To, naj-naj stvorenje o kojem sam vam govorila... – Malo je zastala pa šapnula – To sam ja! – Raširila je na licu najljepši osmijeh što je znala i ljupko se poklonila kao prava mlada dama.

            – Ti? – Celzo je uvjerljivo odglumio iznenađenje.

            – Ta sam – rekla je Timpetina ponosno.

            – Pa zašto mi to odmah nisi rekla?

            – Malo sam sramežljiva – ljupko je odgovorila djevojčica.

​

           ...